Скоро годину дана траје борба са корона вирусом. Сви запослени у нашој установи дају и више од свог максимума како би пацијентима помогли да што лакше поднесу опасну инфекцију. Некада у тој намери не успеју, вирус без милости узима животе не обазирући се на године, надања, планове, снове… Тада се у кости увуче нека празнина, туга, љутња…

На срећу, много је више ситуација када из Ковид болнице испраћамо опорављене пацијенте и тада смо најсрећнији, поносни и задовољни. Живот се, после још једног зареза, наставља а изрази захвалности које упућују наши суграђани су бројни и највреднији за наше запослене.

Ових дана су нам пристигле две такве похвале од госпође Милеве Терзић и господина Милана Милосављевића.

”Поштовани и мени драги сви,

Лекари, сестре, болничари, главне сестре, сервирке, чистачице… ви сви у белим мантилима – не скафандерима (испод којих се не препознаје ко је ко) што сте били дивни за мене кад ми је било најтеже. Ваш труд и пажња да нам олакшате онда кад се боримо за ваздух илити живот мени су били дирљиви (намештање маске док спавамо).

Овим путем желим да се захвалим свима овим ситним гестом. Желим вам добро здравље, сву срећу и да ово лудило што пре прође – да почнемо да живимо нормално.

Од Бога свако добро, здравље, срећу и све нај, нај”, пожелела је Милева Терзић, уз извињење због рукописа који, по њеном мишљењу, није савршен.

”Драга сестра Соња,

Немогуће је речима описати ту врсту осећања док беспомоћно лежите у постељи, а пред вама се појави анђео који каже – Е, сада сте ме купили за све паре, и ја сам татина ћера-! Та се инфузија не купује. Хвала теби и свом особљу”, написао је Милан Милосављевић медицинској сестри Соњи Богићевић, која је била један од координатора у Ковид болници.

Најхрабрији међу нама су и данас у Ковид болници, амбуланти, болесничким собама, на интензивној нези, у ишчекивању још једног удара опасног вируса. Времена за опуштање нема, облачи се скафандер, стављају маске, визир, два пара рукавица, обувају гумене чизме, још једном се помисли на укућане тек толико да се добије онај најснажнији талас охрабрења и креће се у дан пун стрепње. Јер, живот не сме да стане…