Др Мирољуб Трифуновић, специјалиста оториноларингологије и доктор медицинских наука, је 05. јула ове године одбранио докторску дисертацију на тему ”Аудиолошко етиолошки фактори хроничног субјективног тинитуса”. То је био повод да са доктором Трифуновићем обавимо један разговор.
- У јулу месецу сте одбраном докторске дисертације званично постали једини доктор медицинских наука у нашој установи. Реците нам нешто више о теми коју сте одабрали за овај научни рад и спроведеном истраживању.
Др Трифуновић – Хвала вам на посети. Ја сам у свом раду истраживао могуће узроке хроничног зујања у ушима. Ту сам, пре свега, проучавао аудиолошке и кардиоваскуларне факторе, као и темперамент као могуће етиолошке и предиспонирајуће узроке. То је била проспективна, клиничка студија која је рађена у нашој болници. Обухваћени су пацијенти са хроничним зујањем у ушима, који су прегледани у нашој ОРЛ амбуланти.
- Шта је то што вас је мотивисало да наставите своје усавршавање?
Др Трифуновић – Не можемо рећи да је то усавршавање, већ научно истраживачки рад. Увек сам имао жељу за тим. С обзиром на моје искуство и запажања током рада као специјалиста, стекли су се услови за научни рад. Наравно, потребна је обука и те вештине сам делом савладао на докторским студијама које сам започео 2012. године.
- Какви су услови за напредовање и лично усавршавање у нашој установи?
Др Трифуновић – У суштини, научни рад је више везан за Клиничке центре и Институте који запошљавају научне раднике и где постоји добра логистика, пре свега у искусним научницима и доступним средствима. У Општим болницама се могу радити истраживања јер, поред многих недостатака у односу на поменуте установе, постоје и неке предности. Овде мислим на блиску сарадњу са колегама из других области медицине, као што сам ја у овом случају сарађивао са офталмолозима.
- За један такав научни рад потребно је време, ангажовање појединца, али и велика подршка матичне установе и неких других субјеката. Да ли сте имали потребну подршку за остварење свега што сте планирали?
Др Трифуновић – Имао сам подршку, пре свега колега, а и матичне установе у оном обиму колико су могли да помогну. Ту мислим на коришћење ресурса наше болнице. Проблем је што Статутом болнице, као ни Колективним уговором, није предвиђено школовање на постдипломским студијама, у овом случају докторским, па сам све трошкове плаћао личним средствима. Поред тога, сва одсуства, као што су слушање предавања, полагање испита, израда и одбрана дисертације, покривана су годишњим одмором и слободним данима.
- Како успевате да ускладите све обавезе које имате, имајући у виду да сте начелник Службе, обављате рад у амбуланти и у операционој сали?
Др Трифуновић – Добрим планом и организацијом може све да се стигне.
- Шта бисте саветовали млађим колегама који имају намеру да се баве научним радом?
Др Трифуновић – То је занимљив рад, али тражи и одрицање. Поред тога, потребно је широко образовање, не само оно које је везано за медицину.
- Какви су Ваши планови који се тичу самог развоја Службе за ОРЛ и максилофацијалну хирургију и шта је оно што је потребно за остварење планираног?
Др Трифуновић – Све зависи од средстава. Мој циљ је развијање неуроотологије као једне од грана медицине која се задњих година највише развија, усвајање нових ендоскопских и хируршких процедура, а жеља ми је да и млађе колеге уз медицину почну да се баве науком јер вас то држи на извору информација, стално вас тера на размишљање о многим питањима и дилемама медицинске науке.
- Која је Ваша порука млађим нараштајима?
Др Трифуновић – Да снагу и инспирацију за свој рад црпе у својој традицији, култури, вери. Да буду достојни потомци својих предака.
Ово је можда и најбоља порука за крај овог разговора, а сигурни смо да се наш данашњи саговорник понаша у складу са њом. Доктору Трифуновићу смо пожелели много успеха у даљем раду и што скорију реализацију његових планова.