На адресу наше установе је стигло писмо захвалности Предрага Пешића из Канаде, који је током августа месеца лечен на хируршком одељењу. Бираним речима је говорио о периоду који је провео у нашој установи, посебно истичући сручност, посвећеност и висок ниво професионалнизма лекара, медицинских сестара, техничара и помоћног особља. Писмо преносимо у целости:
Поштовани чланови управе Опште болнице “Студеница” Краљево и чланови тима Одељења хирургије,
Као рођени Краљевчанин, обраћам вам се из Канаде, где настављам свој опоравак, са жељом да изразим искрену захвалност свима који су бринули о мени током 25 дана које сам провео у вашој болници на Одељењу хирургије.
Оно што је почело 4. августа као локализована инфекција десне бутине ширило се веома брзо, уз врло високу температуру и озбиљно нарушавање мог општег стања из дана у дан током летовања у Грчкој. До тренутка када сам 7. августа стигао у Општу болницу “Студеница” у Краљеву, био сам озбиљно болестан и примљен сам као хитан хируршки пацијент.
Посебну захвалност дугујем др Милану Максимовићу који ме је примио о водио моје лечење. Његова медицинска процена, одлучност и истрајност оставили су на мене дубок утисак. Током мог лечења појављивали су се нови неочекивани проблеми. Захвалан сам што сам у таквој ситуацији имао лекара који је сваком новом изазову приступао озбиљно и посвећено.
Захвалан сам и свим другим лекарима који су учествовали у мом лечењу. Мој опоравак није био резултат рада једне особе, већ читавог тима. Посебно желим да се захвалим и свим медицинским сестрама и техничарима.
Знам да се споља често не види колико је захтеван и стресан посао вас, људи који раде у болници, нити у каквим условима свакодневно пружате негу и доносите важне одлуке. Када човек проведе у болници више недеља као пацијент, не може да не примети колико знања, одговорности, напора, толеранције и личне посвећености стоји иза вашег рада. Сви здравствени системи у свету су под сличним притисцима и ограничењима данас. Иако велике болнице у свету можда располажу већим материјалним и техничким ресурсима, ресурси сами по себи не могу заменити стручно знање и људску посвећеност.
Зато вас молим да моју захвалност, и захвалност моје супруге Јулије, пренесете свима – лекарима, сестрама, техничарима, особљу за негу рана, хигијеничарима и свима који су бринули о мени.
После повратка у Канаду имао сам времена да размишљам о тих 25 дана. Оно што ћу највише памтити из “Студенице” није само чињеница да сам тамо добио неопходно лечење. Памтићу људе са Хирургије: др М. Максимовића, др Зарева, др Камиџорца, др. Симовића, др Ћурчића, др З. Максимовића, др. Уроша и друге; медицинске сестре Зорану, Слађу, Цецу, Ану, Марину, Милену, Веку, Гагу, Миру, Марију, Мрвицу, Бранку, Сању, Лидију, техничаре Стефана и Драгана, сервирку Тању и друге чланове тима.
Из болнице нисам отишао само са отпусном листом. Отишао сам са великим поштовањем које осећам према људима који тамо раде и са трајним осећајем захвалности.
Срдачно,
Предраг Пешић
некадашњи пацијент, соба 6-2, Одељење хирургије Б4