прим. др Милош Бачанац, офталмолог
(1945. – 2021.)

У Краљеву је јуче преминуо прим. др Милош Бачанац, лекар специјалиста офталмологије у пензији.

Др Милош Бачанац је рођен 30. августа 1945. године у селу Зацкуље на Рудну. Основну школу је завршио у Девићима, пешачећи 18 километара до извора знања, а потом уписао средњу медицинску школу (санитарни одсек) у Београду, из које је изашао као најбољи ђак. По завршеном школовању кратко је радио као санитарни инспектор, након чега је уписао Медицински факултет у Београду. Дипломирао је 1969. године као одличан студент који је све испите положио из првог пута.

Након тога запослен је у Медицинском центру Краљево, најпре у амбуланти Грађевинског предузећа ”Каблар”, а затим је прешао у Медицину рада при Фабрици вагона Краљево. У априлу 1975. године, пошто је правовременом реакцијом спасао сигурне смрти четворицу радника заглављених у фабричком димњаку, добија Орден заслуга за народ од државе, а од Фабрике вагона стипендију за специјалистичке студије из офталмологије.

Након завршене специјализације прелази у Службу за очне болести, на место офталмолога при Медицини рада. Поред амбулантног посла, обављао је и офталмолошке операције. Наставио је своје усавршавање, стекао назив примаријуса и био стални члан Офталмолошке секције при Српском лекарском друштву. Поред тога, био је истакнути, дугогодишњи сарадник Црвеног крста, а за своје немерљиве заслуге добио је Златну значку, највеће признање ове организације.

Прим. др Бачанац је пензионисан августа 2010. године, а у октобру исте године уручено му је Признање ”Почасни грађанин града Краљева”.

Опело поводом смрти др Бачанца ће се одржати у четвртак, 25. фебруара у капели на Старом гробљу у Краљеву, а сахрана је истог дана на гробљу у селу Зацкуље у 14:00 часова.

Напустио нас је вансеријски лекар, драг човек препознатљивог, умилног баритона. Наизглед строг, али само наизглед, док се на лицу не укаже широк осмех и шала којом би истог тренутка добијао место у срцу сваког пацијента, посебно оних најмлађих.

Говорио је да му је највећа и најдража награда задовољан, искрен осмех пацијента и румена јабука убрана из сеоског воћњака. Човек великог срца и раскошног знања је сада на неком бољем месту, а његовом сину, кћерки, унуки и нама остаје сећање и понос јер смо имали срећу да, свако на свој начин, будемо део његовог света.